Novosadski Dnevnik objavio je kritički osvrt na Poslednju stanicu:

СТРИП О (НЕ)ОБИЧНОЈ СВАКОДНЕВИЦИ
„Последња станица“ Предрага Ђурића и Франциска Малдонада
Пише: Илија Бакић

(преузето из: Дневник, број 24035, 15. јануар 2014.)

У ФОКУСУ

Млади стрип издавач „РОСЕНЦРАНТЗ“ протекле је године објавио неколико албума („Пут“, „Комуниста“, „Дан када је почело лето“, „Бегунац“, „Последња станица“) које као сценариста потписује Предраг Ђурић (1974) док су цртачи различити, домаћи и страни (што је сасвим неуобичајена ситуација обзиром да су, до сада, страни издавачи ангажовали наше цртаче-печалбаре).
Ђурић се представља као аутор широког спектра интересовања, од алегоријско-фантастичних („Пут“), преко историјских („Комуниста“), до савремених. Мада није склон класичним стриповским авантуристичко-акцијским канонима аутор не бежи од њих (албум „Бегунац“). Ђурић ипак радије тражи и проналази другачије визуре и доживљаје који се, на први поглед, не би могли сматрати претерано „стриповским“. Овакав начин посматрања и формулисања „стрип стварности“ нуди бројне изазове, али пред ауторе ставља и озбиљне захтеве на које не постоје шаблонски одговори, што је, коначно, и разлика између уметнички амбициозних дела и рутинских, корпорацијских стрип производа намењених за једнократно, инстант конзумирање које резултира лаким и угодним трошењем времена без потребе дубљих интелектуалних ангажмана од стране потрошача.
„Последња станица“ је прича о брачном пару пензионера, наших савременика, који своје дане проводе у пограничном војвођанском селу. Старост се лако уклапа у питомост и тромост равнице, добросуседске односе и живот „данас за данас“.

РЕЧ КРИТИКЕ

Како ништа није нити може бити идеално, тако и брачни пар има своју велику рану – снају и унука из иностранства који их презиру и сина који се, коначно, ставља на ту страну, остављајући своје родитеље без утехе и уживања у дружењу са унуком. Као својеврсна, ненадана, компензација за тај губитак појављује се дечак, илегални избеглица из Авганистана, кога брачни пар проналази,изгладнелог, у шупи а потом чува до решења државних органа о збрињавању, односно слању дечака у избеглички логор. У том тренутку нереализована љубав према унуку усмерава се на немоћног избеглицу дарујући старцима нови животни елан. Кроз дружења са дечаком као да им се враћа барем део младости, интересовања и снова. Но, после награде, долази казна, она блажа у виду отпора села према променама а потом и она коначна – смрт старца. Одлазак дечака у избеглички логор тражи од старице да се отргне из пасивности и крене у борбу за остварење својих жеља, за спасење дечака. Класична (сложена) породична прича, богата емоцијама али и инсистирањем на свакодневици није типично стриповско штиво, али је сценариста Ђурић успео да је, без већих колебања, исприча ефектно и уверљиво, без помпезних, целомудрених дијалога и закључака. Малдонадов цртеж јасан је, варљиво једноставан и адекватно надограђује текстуални сегмент.
У коначном сагледавању „Последња станица“ се открива као нетипичан стрип који плени и награђује пажњу коју ће му знатижељни љубитељи прича у сликама свакако поклонити.